Poklanjamo originalan dres fudbalskog kluba “Porto” (Grujić) koji je @grujicmarko lično donirao i potpisao.
Hvala @grujicmarko i @engleski_fudbal na humanom gestu.
Poklanjamo vam i originalan dres fudbalskog kluba “Fluminense” (Marcelo) koji je kupljen u Rio de Žaneiru 🇧🇷 zahvaljujući @halfmanhalfamazing.15
Takođe vam poklanjamo i repliku dresa fudbalskog kluba “Barcelona” (Raphinha) koji je doniran od strane @dresovi_euro_prodaja
Hvala na donaciji.
Za učešće je potrebno:
1. Poslati SMS za pomoć/lečenje odrasle osobe ili deteta po Vašem izboru (na broj telefona humanitarne organizacije po Vašem izboru).
Maksimalno 5 poruka se računa za učešće, ali Vi možete poslati i više.
Sačuvajte dokaz o uplati.
2. U komentaru označite barem jednog prijatelja
(maksimalan broj komentara je 5).
3. Zapratite @dres_za_sms
NAPOMENA: Svaki komentar koji ostavite mora biti propraćen humanitarnim SMS-om, koji je poslat u periodu trajanja akcije.
PRIMER: Ako ostavite 5 komentara = pošaljite 5 humanitarnih SMS-ova.
Poželjno je da podelite ovu objavu i da pozovete prijatelje da nam se pridruže.
Humanitarna akcija traje od 2. do 7. 10. 2025. godine, a nakon toga sledi izvlačenje dobitnika.
Dobitnik broj 1 dobija prvi navedeni dres, dobitnik broj 2 dobija drugi navedeni dres, a dobitnik broj 3 dobija treći navedeni dres.
Mogu učestvovati stanovnici 🇷🇸🇧🇦🇲🇪🇭🇷
Zabranjeno je učešće jedne osobe sa više profila.
Svaki pokušaj malverzacije će javno biti prikazan sa svim detaljima.
Hvala @smitmartin__ na vizualu.
Zahvaljujemo se svim profilima na deljenju naših humanitarnih akcija i pomoći u promociji istih.
Priče
Vino ima veoma jak uticaj na svetsku istoriju, a izgleda da nije moglo da prođe i bez mešanja sa fudbalom. Lokalni proizvođač vina i osvedočeni sportista Antonio Nikolau ostao je oduševljen tokom svojih putovanja u Englesku koju strast budi fudbal među navijačima i rešio da osnuje FK Porto, 28. septembra 1893. godine.
Prvu zvaničnu utakmicu klub igra 2. marta 1894. u Portu protiv FK Lisabonensea uz prisustvo kraljevske porodice, što svedoči veličini događaja u tom periodu.
Ulaskom u novi vek Porto stagnira u razvoju zbog pritiska Almeidine porodice. Hose Monteiro se vraća 1906. godine, nakon završenog školovanja u Engleskoj, u svoj rodni grad i isto kao Almeida donosi ljubav prema fudbalu. Već drugog avgusta iste godine Monteiro biva izabran za predsednika kluba i kao prve korake priključuje još nekoliko sportova i tako pravi sportsko društvo Porto.
Dominacija u nacionalnom takmičenju počela je od samog osnivanja fudbalskih šampionata, lokalnih i regionalnih, u Portugaliji. Porto je prvi zvanični šampion države (1934/35) gde je u narednim godinama vodio bitku, kao i danas, sa lisabonskin rivalima Sportingom i Benfikom.
Klub upada u loš period sve do sezone 1955/56 kada osvaja svoju prvu duplu krunu, prvi trofeji nakon 16 godina, i prvi put se kvalifikuje u neko evropsko takmičenje.
Sledeće godine osvajaju još jedan trofej kupa, a dolaskom čuvenog Bele Gutmana 1958. godine klub osvaja svoju sledeću titulu, nakon čega dolazi još jedan sušni period za klub.
Povratkom u klub Hose Marie Pedrota, bivšeg igrača i trenera, počinje nova era u klubu i Porto postaje onakav kakvog ga danas znamo. U drugoj svojoj sezoni osvaja titulu, a naredne sezone uspeva da odbrani tron. U tom periodu Porto počinje da beleži i prve rezultate u Evropi vredne pažnje predvođen tada mladim golgeterom Fernandom Gomesom koji će postati najbolji strelac u istoriji kluba.
Gomes je od sredine sedamdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka bio najbolji portugalski fudbaler. U dresu Porta postiže 352 gola u svim takmičenjim, 288 u ligi. Treći je strelac u istoriji portugalske lige sa samo jednim golom manje od legendarnog Euzebuija.
Pored šest titula za najboljeg igrača lige Gomes je osvojio i dve zlatne kopačke 1983. i 1985.
Osvajanjem druge titule za redom 1986. klub se kvalifikuje za tadašnji Kup Šampiona. Predvođeni trenerom Arturom Žoržom u prvom kolu izbacuju malteški Rabat Ajaks nakon čega je u sledećem kolu klub putovao u Češku na duel sa Vitkovcima. U četvrt finalu portugalski šampion izbacuje danski Bronbi, da bi u polufinalu pobedom u oba meča savladali Dinamo iz Kijeva i zakazali u Beču finale protiv minhenskog Bajerna.
Oslabljeni neigranjem najboljeg strelca Gomesa, koji je polomio nogu na treningu nekoliko dana pred finale i primljenim pogotkom u 24. minutu, tim je pokazao karakter i predvođen Rabahom Mađerom, koji je bio ključna figura tog finala, dolaze do preokreta i pobede od 2-1. Porto je osvojio svoj prvi evropski trofej. Nakon te sezone klub preuzima Tomislav Ivić koji sa klubom osvaja šampionat, Super Kup Evrope i Internacionalni Kup.
Sledeće veliko poglavlje u istoriji ovog kluba dolazi kada na klupu seda jedan pravi džentlmen engleskog fudbala Ser Bobi Robson. Tokom sezone klub imenuje Robsona za šefa struke i već se naziru prvi rezultati igranjem polufinala Lige Šampiona i osvajanjem kupa protiv Sportinga, koji je te sezone otpustio Ser Bobija. U naredne dve sezone, pre prelaska u Barselonu, Robson osvaja dve titule.
Nastavak uspešnih godina u Portu produžili su tadašnji bivši selektor Portugala Antonio Oliveira i budući Fernando Satoš, koji su zajedno sa Robsonom vezali pet titula, prvi put u istoriji portugalskog prvenstva. Veliku pomoć u tih pet titula su imali u Domingosu Pasiensii i Mariu Žardelu koji su nemilice tresli mreže protivničkih ekipa tih godina.
Najuspešnija era u istoriji ovog velikog kluba dešava se dolaskom na klupu gospodina Specijalnog. Psihološki pristup i fudbalska genijalnost Žoze Murinja doneli su Portu uspehe o kakvima su igrači i navijači bukvalno mogli samo da sanjaju. Prvo su u sezoni 2002/03 predvođeni legendom kluba na golu Vitorom Baiom preko Karvalja, Koštinje, Maniša, Deka, Derleia… osvojili Kup Uefa u sjajnom finalu posle produžetka protiv Seltika sa Henrikom Larsonom.
Naredne sezone su izgubili Super Kup Evrope od Milana, ali su predvođeni istom ekipom sa par pojačanja osvojili najvredniji trofej u evropskim okvirima. Preko Mančester Junajteda, Liona, Deportiva iz La Korunj, u finalu može se reći rutinskom pobedom od 3-0 protiv Monaka izabranici Žozea Murinja popeli su se na krov Evrope.
„Život“ posle Murinja bio je turbulentan za klub i nisu mogli da ponove uspehe gospodina Specijalnog. U domaćim okvirima klub je osvajao trofeje i „pravio“ igrače, ali su se navijači razmazili i čekali novi uspeh u Evropi. Na klupu je seo lokalni momak, učenik Murinja i Robsona, a njegovo ime je Andre Viljaš Boaš. Kao mladić i veliki navijač Porta, Boaš je slao pisma Robsonu i pisao kako on misli da treba Porto da igra i gde Ser Bobi greši.
Robson je prepoznao talenat u maloletnom Andreu i omogućio mu fudbalsko školovanje u Škotskoj. Drugi samostalni posao u karijeri u svom klubu Boaš je radio skoro pa perfektno. Osvojio je sve domaće trofeje, ali kao šlag na tortu stigla je titula u Ligi Evrope. Porto predvođen tada nezaustavljivim Radamelom Falkaom, koji je postigao te sezone 17 golova u tom takmičenju, uz pomoć Heltona, Otamendija, Hulka i ostalih pobedio velikog rivala Bragu 1-0 i drugi put osvojio trofej.
Već 15 godina Porto nema titulu u Evropi, ali su redovni učesnici evropskih takmičenja, osvajaju trofeje u svojoj zemlji, u svojoj akademiji i dalje bruse bisere, a ove godine ćemo ih gledati i na stadionu „Rajko Mitić“ protiv Crvene Zvezde. Andre Viljaš Boaš je na čelu kluba u svojstvu predsednika i ostaje nam da vidimo da li u toj ulozi klubu može doneti neki novi evropski trofej.
U Rio de Žaneiru, sada već davne 1902. godine, Englez po imenu Oskar Koks je zajedno sa mladim aristokratama i fudbalskim entuzijastima osnovao prvi fudbalski klub u gradu i nazvali su ga Fluminense, a potom je postao i prvi predsednik kluba.
Skoro identična situacija koja je zadesila AC Milan dogodila se i ovde, kada se deo fudbalera, zbog međusobnog neslaganja unutar kluba, separatisao i osnovao fudbalski klub Flamengo.
Na stadionu Fluminensea je “rođen” i Brazilski nacionalni tim, a ostalo je, što bi se reklo, istorija.
Nakon što su dva Svetska prvenstva otkazana usled tragedije koja je zadesila čovečanstvo, prvo naredno je trebalo da se održi u Brazilu. Odlučeno je da se izgradi nov stadion, koji još uvek nije bio završen do početka prvenstva, ali je ipak ugostio utakmice Mundijala. Konstruisan je najveći stadion ikada viđen i nazvan je po novinaru Mariu Filju, ali je daleko poznatiji po imenu Marakana.
Tek 60-ih godina prošlog veka je u Brazilu zaživeo ligaški fudbal. Prvu titulu Fluminense je osvojio 1970. godine, a na narednu su morali da čekaju 14 godina. Tada je Brazil imao najbolje fudbalere na svetu i svi su igrali u domovini, te je konkurencija bila izrazita.
80-ih godina je osnovan Brazilski kup.
1996. godine, Fluminense je trebalo da ispadne iz lige, ali su političke struje uspele da ih zadrže u ligi, da bi već naredne sezone ispali u niži rang, a potom i u treći rang. Uspeli su da se vrate u Seriju B u prvom pokušaju, a potom usled učešća u jednom novom takmičenju, na sreću su uspeli ponovo da se domognu najvišeg ranga Brazilskog fudbala.
Novi milenijum je doneo nove uspehe. Trikolori osvajaju svoj prvi Kup Brazila 2007. godine i kvalifikuju se se u Copa Libertadores prvi put nakon 23 godine. Stigli su do samog finala, ali im je trofej izmakao za dlaku. Isti scenario se ponovio i naredne sezone kada su stigli do finala Copa Sudamericana i ponovo je LDU Quito bio bolji.
Usledio je najuspešniji period u klupskoj istoriji, barem u nacionalnim okvirima, kada je klub predvođen čuvenim golgeterom Fredom osvojio dva prvenstva. Fred je nakon osvajanja prvenstva 2012. godine proglašen za najboljeg strelca i najboljeg igrača.
Ali ona najvrednija titula im je nedostajala. Trofej koji su svi priželjkivali na kontinentu – Copa Libertadores.
Kockice su se ipak složile te 2023. godine kada vrhunskim partijama Fluminense stiže do finala. Na Marakani, njihovom domu, sastali su se sa najslavnijim klubom Južne Amerike, čuvenom Bokom Juniors.
Odlučujućim golom Kenedija, Trikolori su ispisali istoriju osvojivši svoj prvi Copa Libertadores.
Nakon osvajanja Copa Libertadores, stekli su pravo nastupa na Svetskom klupskom prvenstvu, gde su ponovo pokazali kvalitet i stigli do samog finala na krilima iskusnih igrača kao što su Marcelo, Felipe Melo i Fabio, ali je ipak Manchester City osvojio trofej.
Deo fudbalera se penzionisao, a u klub se vratio legendarni kapiten Thiago Silva koji predvodi neku novu generaciju Trikolora ka novim uspesima.
Marcelo Vieira da Silva Júnior je rođen u Rio de Žaneiru i kao dečak je trenirao futsal pre nego što je postao polaznik čuvene omladinske škole Fluminensea. S obzirom da dolazi iz siromašne porodice, bilo mu je teško da odlazi na treninge i utakmice, ali njegov deda je verovao u njega i pronalazio je načine da mu pomogne. Danas Marselo ima tetovažu dedine “Bube” kojom su se vozili tada, kao svojevrsnu uspomenu.
Sa 19 godina se otisnuo u Evropu i to u redove najslavnijeg kluba na svetu, madridskog Reala. Očekivanja su bila velika, a mnogi su očekivali i da bude naslednik legende Reala i Brazilske reprezentacije, čuvenog Roberta Karlosa.
Ubrzo se uklopio u tim, ali je usledio period loših partija i tadašnji trener Šuster mu menja poziciju sa levog beka na levo krilo.
Pružao je odlične partije na toj poziciji, ali dolaskom Murinja, vraća se na svoju izvornu poziciju.
Od 2009. godine kreće njegov uspon ka samom vrhu svetskog fudbala. U tom periodu je pružao toliko dobre partije da je smatran za najboljeg levog beka na svetu. Čak je i Maradona izjavio da je Marselo treći najbolji fudbaler La lige, nakon Ronalda i Mesija.
Maldini ga je javno pohvalio rekavši da je specijalista kako za odbranu, tako i za napad. Svakako najveća pohvala je stigla od Roberta Karlosa koji ga je proglasio svojim naslednikom.
Iz sezone u sezonu je postajao sve bolji fudbaler, ali i sve važnija figura u timu.
Dres Reala je nosio 15 godina. Osvojio je sve što je moglo da se osvoji, a nedavno ga je Luka Modrić pretekao po broju trofeja u Kraljevskom klubu. Imenovan je za prvog stranca sa kapitenskom trakom u Realu nakon 117 godina.
Real Madrid je napustio kao legenda kluba, nakon čega je imao epizodu u grčkom fudbalu u ekipi Olimpijakosa, da bi se vratio u svoj klub – Fluminense sa kojim je uspeo da se okiti najvrednijom titulom, Copa Libertadores.
Za Brazil je odigrao 58 utakmica i postigao 6 golova, a imao je tu privilegiju da bude i kapiten svoje zemlje.
Privilegija je bila gledati ovakvog majstora pokraj leve aut linije.
Fudbalski klub Barcelona osnovan je 1899. godine od strane grupe mladih stranaca koji su živeli u istoimenom gradu. Osnivanje kluba poklopilo se sa vremenom kada su ljudi postali zainteresovani za bavljenje sportom u Kataloniji. Joan Gamper osnivač kluba, bio je inspiracija i pokretačka snaga prvih 25. godina kluba. Njegova posvećenost klubu išla je do te mere, da je bio igrač, direktor i predsednik kluba.
Stigao je u Barselonu 1898. godine iz profesionalnih razloga. U slobodno vreme igrao je fudbal sa grupom prijatelja u Bonanovi. U oktobru 1899. godine, Gamper je objavio oglas u časopisu „Los Deportes“, kako bi pronašao i privukao igrače zainteresovane za formiranje fudbalskog tima. 29. novembra, Gamper i još jedanaest muškaraca okupili su se u gimnaziji „Sole“, kako bi osnovali udruženje koje bi nosilo ime i grb grada: Fudbalski klub Barselonu!
Gamper je bio sportski fanatik! Pored fudbala, bavio se atletikom, biciklizmom, ragbijem i golfom i smatrao je da je to vitalni faktor u izvlačenju onog najboljeg iz čoveka. Ideja mu je bila da stvori organizaciju koja je otvorena za svakog, bez obzira na poreklo. Zamislio je klub, koji služi kao sredstvo društvene integracije, u kojem svako može da izrazi svoje mišljenje.
Prvi grb fudbalskog kluba Barcelona bio je isti kao i grb grada Barselone, u znak solidarnosti sa gradom koji je bio domaćin i omogućio osnivanje novog sportskog kluba. Godine 1910. upravni odbor kluba je odlučio da klub treba da ima sopstveni grb. Organizovan je konkurs u svrhu pronalaženja novog dizajna, a usvojen je format koji je do dana današnjeg opstao sa samo jednom ili dve varijacije.
U početku, čelnicima Barselone je bilo teško da pronađu stalni teren, odnosno teren na kojem bi klub igrao sve domaće utakmice. To je bila posledica ekonomske krize i nestabilnosti, kao i nedostatka otvorenih prostora u vreme kada se grad prilično širio.
Od 1899. do 1900. godine, klub je igrao na prostoru bivše biciklističke staze u Bonanovi. Nakon toga 1900. godine su se „preselili“ na teritoriju hotela Casanova, gde su se zadržali nešto više od godinu dana.
Tek od 1922. godine su nastupili na stadionu koji je bio dovoljnog kapaciteta da ugosti mnogobrojnu publiku koja je želela da uživa u čarolijama velemajstora na terenu. Ipak, ubrzo je i ovaj stadion postao mali, da bi se uprava odlučila na izgradnju velelepnog zdanja sa oko 100.000 mesta, pod imenom Camp Nou.
Danas je Nou Camp u fazi rekonstrukcije, pa tim nastupa na Olimpijskom stadionu na Monžuiku.
Sezona 1908/09. označila je početak dominacije fudbalskog kluba Barselona u Katalonskom fudbalskom prvenstvu. Do 1919. godine, Barsa je osvojila titulu pet puta, a vrhunac je bila sezona 1909/10. kada su pobedili na svakoj utakmici u sezoni.
Paulino Alcantara, sa Filipina, debitovao je u sezoni 1911/12. sa samo petnaest godina. On je, bez sumnje, prva velika zvezda Barse i najbolji strelac kluba do dolaska Lea Mesija. Postigao je zapanjujućih 369 golova na 357 utakmica. „Legenda kaže“ da je njegov udarac toliko bio jak, da je mogao čak i da pocepa mrežu. Alkantara je uvek nosio beli šal vezan oko struka.
Najznačajnija pobeda decenije, desila se 1928. godine, u finalu Kupa Kralja (Copa del Rey) koje je održano u Santanderu.
Barselona je savladala Real Sosijedad, rezultatom 3:1, nakon što su prve dve utakmice završene nerešenim rezultatom.
Po prvi put ikada, pobeda Barse je bila emitovana na radiju, a novine su objavile specijalna izadnja.
Naredne godine, 12. februara 1929. godine, osnovana je nova Liga. Barsa je bila prvi šampion novokomponovane lige, sa 25 bodova, dva više od Madridskog Reala, koji je završio na drugom mestu. Rezultati kluba u toj deceniji, bili su izvanredni. Osvojili su 8 Katalonskih prvenstava, 5 španskih prvenstava i jednu ligašku titulu.
Dobitnici
