Poklanjamo originalan dres fudbalskog kluba “Crvena Zvezda”. Dres je potpisan od strane prvotimaca.
Hvala @tanic_mladen na donaciji dresa i @andrijamaksimovic10 i @marko1385 na potpisima.
Takođe poklanjamo originalni dres fudbalskog kluba “Partizan” (Zubairu). Dres je potpisan od strane prvotimaca.
Hvala @gemblerica na donaciji dresa i @1.makarije na potpisima.
Za učešće je potrebno:
1. Poslati SMS za pomoć/lečenje bilo koje odrasle osobe ili deteta (na broj telefona bilo koje humanitarne organizacije).
Maksimalno 5 poruka se računa za učešće, ali Vi možete poslati i više.
Sačuvajte dokaz o uplati.
2. U komentaru označite barem jednog prijatelja
(maksimalan broj komentara je 5).
Takođe napišite “ZVEZDA” ili “PARTIZAN” za dres koji želite da osvojite.
Ako želite bilo koji dres, napišite “SVEJEDNO”.
3. Zapratite @dres_za_sms
NAPOMENA: Svaki komentar koji ostavite mora biti propraćen humanitarnim SMS-om, koji je poslat u periodu trajanja akcije.
PRIMER: Ako ostavite 5 komentara = pošaljite 5 humanitarnih SMS-ova.
Poželjno je da podelite ovu objavu i da pozovete prijatelje da nam se pridruže.
Humanitarna akcija traje do 22.4.2025. godine, a nakon toga sledi izvlačenje dobitnika.
Mogu učestvovati stanovnici 🇷🇸🇧🇦🇲🇪
Zabranjeno je učešće jedne osobe sa više profila.
Svaki pokušaj malverzacije će javno biti prikazan sa svim detaljima.
Hvala @smitmartin__ na vizualu.
Zahvaljujemo se svim profilima na deljenju naših humanitarnih akcija i pomoći u promociji istih.
Priče
Ovaj slavni klub svoje ime u svetu fudbala zauzima sada već prilično davnog 4. marta 1945. godine.
Prva fudbalska utakmica odigrana je na sam dan osnivanja, 4. marta, a rival je bio Prvi bataljon Druge brigade KNOJ-a.
Zvezda je slavila rezultatom 3:2 na igralištu „Avala“, a prvi pogodak za crveno-bele postigao je legendarni Kosta Tomašević, te se to smatra prvom zvaničnom utakmicom i pobedom od klupskog začeća.
Prvi trofej – trofej nacionalnog prvenstva, osvojen je 1946. godine i tadašnju završnu fazu takmičenja uz Zvezdu činilo je još pet timova, a Zvezda je reklo bi se, prilično dominantno došla do titule nanizavši četiri pobede uz samo jedan pretrpljeni poraz.
Godine 1948. klub osvaja i prvi kup, u finalu je savladan večiti rival Partizan rezultatom 3-0.
Kako sve u životu dođe onda kada se najmanje nadamo, tako je bilo i 1957. godine kada se uz petu titulu prvenstva, Zvezda i po prvi put našla na međunarodnoj evropskoj sceni i prilično dominantno odigrala svoje debitantske mečeve.
Stigao je klub tada do polufinala Kupa evropskih šampiona gde je italijanska Fiorentina bila bolja u dvomeču te je u Beogradu bilo 0:1 za italijanski klub, dok je meč u Firenci završen nerešenim ishodom.
Pre najvećeg evropskog uspeha klub je imao još dva veća kojih se svaki navijač, makar to bili i klinci koji u decenijama nakon toga pronalaze snimke i zapise svog voljenog kluba, vrlo rado prisećaju.
Uz već pomenutu 1957. drugi veliki uspeh je bio 1975. gde je naš tim igrao polufinale Kupa evropskih šampiona, te je poražen u dvomeču od Mađarskog Ferencvaroša.
Treću sreću Zvezda svakako ne pamti po dobrom gde se 1979. godine našem timu isprečio tadašnji nemački velikan Borusija Menhengladbah, pa se nakon kontroverzno dosuđenog jedanaesterca italijana Mikelotija, nemački tim okitio najsjajnijim odličjem.
I da svaka bajka, ma kako loš početak imala, ipak ima srećan kraj govori jasno sada već i čuvena 1991. godina, godina koju svaka generacija Zvezdinih navijača posebno pamti.
29. maja u italijanskoj luci Bari, Zvezda je postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.
Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.
U finalu je, nakon sada već legendarnog gola vardarske kobre Darka Pančeva i nadaleko zvučnog komentara Milojka Pantića ,,Crvena Zvezda je šampion Evrope“ savladan Olimpik iz Marselja, konkretno u tom meču dosta bolji rival od Zvezde.
Zvezda je tako nakon legendarnog dvomeča sa Minhenskim Bajernom i čuvene utakmice na našoj najvećoj fudbalskoj školjki gde se ,,nebo otvorilo“, savladala Olimpik i tako u klupske vitrine donela toliko željeni evropski trofej.
Te iste godine Zvezda nastavlja da niže svoje uspehe, doduše u nešto izmenjenom sastavu, mada na dosta furiozan način.
Naš klub je 8. decembra na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedio čileanski klub
Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postao klupski prvak sveta, jer nije bilo drugog takmičenja koje bi objedinilo u to vreme najjače ekipe na svetu.
Za igrača utakmice proglašeno je zvezdino dete Vladimir Jugović i kao nagradu je dobio tadašnji džip, marke Tojota, koji je ujedno bio i sponzor samog takmičenja.
U narednim godinama klub je igrao promenljivo, donekle održavajući svoj uobičajeni nivo igre.
2005. godine Dragan Džajić napušta fotelju predsednika kluba posle dugih 20 godina, a klub u tom momentu preuzima Valter Zenga, do tog momenta prvi strani trener Crvene Zvezde
Pokupio je simpatije navijača i sa našim klubom na prilično dominantan način osvaja dve duple krune uz jedno učešće u Evropi 2007. godine, te razbija dotadašnju predrasudu da strani trener nema šta da traži u sistemu igre jednog domaćeg kluba.
2012. godine Džajić ponovo postaje punopravni predsednik.
Godinu dana kasnije, 2013. na vrata kluba pokucala su nova pojačanja uz želju da se u vitrine kluba vrate trofeji, a na lica navijača iskreni osmesi.
Klub su, pod trenerskom palicom Slaviše Stojanovića, u pohod na titulu predvodili kapiten Milijaš, Mrđa, Ninković, Bajković i ostali…
Krizne godine kluba bez konkretnog učinka u Evropi i prilično prazne klupske kase nastavio je da krpi i Miodrag ,,Grof“ Božović koji je na klupi nasledio bivšeg Zvezdinog igrača Nenada Lalatovića i u sezoni 2015/16 osvojio 27. titulu prvaka države, međutim nagoveštaj dominantne Zvezde u Evropi i snovi u bolje sutra prekinuo je Bugarski Ludogorec koji je u dvomeču eliminisao Zvezdu iz trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona.
2017. godine rekonstruisani tim Crvene Zvezde na čelu sa Vladanom Milojevićem konačno se domogao Lige Evrope nakon 10 sušnih godina i te sezone igrao prilično ujednačeno sa ekipama poput Kelna, Arsenala i drugih, međutim kako to obično biva, spletom nesrećnih okolnosti klub je eliminisan od ruskog CSKA, te tako te godine završava svoju dugo čekanu evropsku ekspediciju.
Zvezda tu nije stala, neki igrači su se menjali kao na traci, ali od te godine pa do danas bila je i ostala redovan učesnik evropskih takmičenja.
Ove sezone, kao i već nekoliko prethodnih, klub furiozno hita ka novoj duploj kruni, odnosno rekordnoj 36. tituli prvaka države i ukupno 29. trofeju nacionalnog kupa.
Sadašnji trener Vladan Milojević ispisuje, reklo bi se, u svakom novom mandatu nove stranice Zvezdine istorije, a činjenica je da je upravo popularni Miloje najuspešniji trener Zvezde u 21. veku.
Prve dane i mesece, prve korake i poduhvate FK Partizan, danas je gotovo nemoguće utvrditi, sem naslutiti po sećanjima nekoliko aktera tih događaja. Pisanih dokumenata o počecima gotovo da i nema. Zapisnika, ili makar beležaka, takođe.
Proslavljeni ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika JSD Partizan, a povodom pola veka od osnivanja 1995. godine, u pismu kojim čestita jubilej, napisao je kako i gde je rođena ideja, pa i odluka o osnivanju kluba:
„Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan.“
U leto 1945.u Beogradu je održavano svearmijsko prvenstvo, koje okupilo i 400 fudbalera. Među njima su bile i desetine poznatih igrača, pa i reprezentativaca pre početka drugog svetskog rata, a koji su u to vreme bili u uniformi. Već tada je načinjen spisak najboljih. Kada je doneta odluka o osnivanju fudbalskog kluba, oni su već bili pozvani u Beograd i zajedno su trenirali.
Stjepan Bobek, koji će vrlo brzo postati prvi igrač i jugoslovenska fudbalska veličina, seća se svog prvog susreta sa Beogradom: ‐ „Stigao sam uveče, vozom i uputili su me u jedan hotel u blizini Železničke stanice. Kada sam legao osetio sam da po meni gmižu stenice. Bilo ih je toliko da sam pokupio svoje stvari i uputio se u Dom armije, ali u to doba noći tamo nisam mogao da uđem, pa sam legao na klupu u malom parku ispred doma i tu prespavao svoju prvu noć u Beogradu.“
Već u prvim utakmicama se videlo da snazi Partizana tada niko nije bio ravan. Na sedam sledećih utakmica dali su 45 golova, a nisu primili ni jedan. Živeli su u Centralnom domu armije, nosili uniforme i svako je imao redovna zaduženja. Bobek je, recimo, bio bibliotekar. Uz sve ostalo, oni su učestvovali i na omladinskim radnim akcijama zbog raščišćavanja ruševina i uređenja ulica. Uoči svojih utakmica išli su po gradu i lepili plakate kao najavu.
U 3 meseca svoje prve godine, Partizanovi fudbaleri su odigrali nekoliko internacionalnih mečeva. Dvadesetog oktobra, na godišnjicu oslobođenja Beograda, Partizan je izgubio od reprezentacije Praga sa 4:1 pred 7.000 gledalaca.
Jedan od najznačajnijih trenutaka u dugoj istoriji Partizana zbio se u leto 1946. godine – za trenera je doveden Illés Spitz.
Špicove zamisli igre bile su u to vreme nešto najprogresivnije, ne samo u našem fudbalu. Tako je stvoreno i prihvaćeno novo shvatanje, novi pogled na igru i pravce njenog razvoja. Tako je stvorena Partizanova škola fudbala.
Prva generacija Partizana pod Špicovom rukom, na terenu je pokazivala izuzetnu lepotu, ali efikasnost. Na prvim turnejama Partizan je pobeđivao rivale svetskog ugleda, a svi su bili zadivljeni demonstracijom
veštine, koja majstorstvo promoviše u najmoćnije oružje na fudbalskom terenu. Ako bi trebalo sažeti načela te Špicove škole, onda bi se moglo reći da je igra, nadigravanje, veština, osnovna snaga u koju se veruje. U tome je i najveći prostor za razvoj fudbala. Kako je napisao jedan od njegovih sledbenika: „Beskrajne su samo mogućnosti igre“. Špicovo shvatanje i načela škole koju je on utemeljio, i danas žive u Partizanovom shvatanju fudbalske igre.
Godine 1955. FK Partizan doživeo je svojevrsno priznanje. Posle nekoliko godina pregovora vodećih fudbalskih ljudi, čelnika velikih klubova i menadžera, te godine je počelo takmičenje koje je dobilo
ime – Kup evropskih šampiona. Pozvano je 16 najboljih klubova, po oceni UEFA. To su većinom bili prvaci vodećih država u fudbalu ili
klubovi koji uživaju najveći evropski rang, iako nisu šampioni. Među njima je bio i Partizan. Prvi rival Partizana je bio Sporting iz Lisabona i to je prvi meč u istoriji Kupa šampiona.
Prvi susret je igran na terenu portugalskog šampiona i završen je nerečenim rezultatom 3:3. Miloš Milutinović je u Lisabonu dao dva gola, a prvi je upisan kao prvi gol u istoriji Kupa evropskih
šampiona, danas najelitnijeg takmičenja na svetu.
U revanšu 12. oktobra, Partizan je pobedio sa 5:2 i tako ušao u drugi krug takmičenja. Strelac 4 gola bio je Miloš Milutinović – Plava čigra.
Sledeći rival crno‐belih bio je Real iz Madrida. Prva utakmica je igrana na Šamartenu (danas Santjago Bernabeu), a Partizan je poražen sa 4:0. Kod rezultata 0:0 Partizanu su poništena 2 potpuno regularna gola, koja je postigao Miloš Milutinović, a svima na stadionu je ostalo nejasno zašto je sudija Harcig doneo takvu odluku. Mnogo godina kasnije, slavni predsednik Reala Santjago Bernabeu u svojim memoarima, opisao je i ove susrete sa Partizanom i napisao da se nikad nije više plašio na jednom meču Reala, nego na onom u Beogradu, kada je mislio da će Real doživeti katastrofu.
Takođe, opisao je i događaje sa prvog meča u
Madridu pred 120.000 gledalaca, navevši da je „bio prinuđen“ od generalisimusa Franka da „ubedi“ sudiju da pomogne Realu, jer jednostavno, Franko nije dozvolio da jedan „klub iz komunističke zemlje“ pobedi špansku instituciju. Istom prilikom, Bernabeu se i javno izvinio Milutinoviću i Partizanu, rekavši da bi sa ta dva gola Miloš Milutinović imao najmanje 10 postignutih golova u KEŠ, a Partizan verovatno osvojio Kup šampiona. (Dixi et salvavi animam meam. ‐ Rekoh i spasih svoju dušu)
U jesen 1965. godine Kup evropskih šampiona je ušao u svoj deseti ciklus. Po imenima učesnika, po prikazanim igrama, po interesovanju, po prihodima, to je već bilo takmičenje najvišeg rejtinga na svetu. Partizan je za sobom imao već četiri pokušaja da se probije među najbolje, ali nije uspevao. I ne samo
Partizan, već svi klubovi iz Istočne Evrope još u ranim krugovima takmičenja nailazili su na nepremostive prepreke. Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea.
U Briselu, 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica. Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja.
Partizan je postao prvak u sezoni 1982/83 u velikoj meri zahvaljujući mladom Manceu, koji je odmah postao miljenik navijača. Predvodio je klub u UEFA kupu 1984/85 a utakmica protiv QPR je proglašena za 70. najveću utakmicu u istoriji fudbala u anketi Eurosporta 2009. godine kada je upravo on postigao jedan od najznačajnijih golova u istoriji kluba.
- septembra 1985. godine, tragično je nastradao u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Novi Sad-Beograd.
U aktuelnom veku, Partizan je dva puta ucestvovao u najjacem evropskom takmicenju, Ligi sampiona. Prvi put je to bilo u sezoni 2003/04. kada su crno beli dobili tesku grupu, pa su uz njih bili Real Madrid, Porto i Olimpik iz Marseja. Svakako se kao najveci uspeh u tom delu takmicenja izdvaja neresen rezultat na domacem terenu protiv Reala iz Madrida, kada su puleni Lotara Mateusa imali sansu cak i da dodju do pobede.
Drugi put crno beli su igrali u Ligi sampiona sedam godina kasnije, kada su pod komandom Aleksandra Stanojevica opet dosli do grupne faze Lige Sampiona. Nije zreb pomilovao tim iz Humske 1 ni ovaj put, pa su crno beli zapali u grupu sa Arsenalom, Bragom i ukrajinskim Sahtjorom. Nazalost, nijedan bod nije osvojen u ovoj fazi takmicenja.
Dobitnici
